Put Gospodnji

Govorenje jezicima kod krštenja Duhom

Džon Dejvid Klark, Sr.

UVOD

Sokrat je negde primetio da je ludo govoriti definitivno u stvarima mišljenja. Bio je u pravu. Zato, želim da izbegnem da ne zvučim previše samouvereno u ovoj knjižici. Tokom godina, Gospod Isus mi je otkrio istine u vezi sa Njegovim Novim zavetom, ali ovo nije jedna od njih. Najbolje što mogu reći je nešto poput onoga što je Pavle rekao Korintskim svecima kada je dao svoj sud u vezi sa bračnim pitanjem; to jest, po ovom pitanju, „mislim da imam Duha.“
    Razum nije otkrivenje, ali jeste oruđe kojim možemo odrediti šta je istina ukoliko je naše rasuđivanje vođeno Svetim Duhom. Sa smirenim pouzdanjem da će nas Gospod sada tako voditi, hajde da rasuđujemo zajedno po pitanju govorenja jezicima kod krštenja Duhom. I milošću Božijom, to rasuđivanje zajedno će nas odvesti do sklada za koji se Isus usrdno molio da njegovi sledbenici uživaju.

INICIJALNI DOKAZ

Postoje mnoge službe koje se mogu pripisati domu vere pod fenomenom Duha Božijeg koji govori kroz čoveka.  Moljenje u Duhu (Rim. 8:23; 1Kor. 14:13-15; Juda 20) i dar različitih jezika (1Kor. 12:10) su primeri takvih službi, ali naš fokus biće iskustvo govorenja jezicima u vezi sa krštenjem Duhom.
    Sve do skoro, Pentekostalne denominacije čvrsto su držale da govorenje jezicima jeste „inicijalni dokaz“ primanja krštenja Svetog Duha. Istorijski gledano, ta doktrinarna pozicija je ono što je Pentekostalne grupe izdvajalo u odnosu na druge hrišćanske grupe, međutim, među Pentekostalcima, izgleda da sada postoji  neki pokret udaljavanja od te pozicije. Mnogi koji se nazivaju „Harizmaticima“ (modernija verzija Pentekostalaca) ne slažu se sa staromodnom pentekostalnom pozicijom. Umesto toga, oni uče da iako govorenje jezicima može da se dogodi kada se neko krštava, ono ne mora da se dogodi u svakom slučaju da bi krštenje bilo istinsko.

Korišćenje knjige Dela apostolska

Pentekostalci često ne uspevaju u svom pokušaju da ubede druge u svoje gledište u vezi sa govorenjem jezicima kod krštenja Duhom zato što se previše oslanjaju na krštenjsko iskustvo zabeleženo u knjizi Dela apostolskih. U stvari, korišćenjem samo ličnih iskustava iz knjige Dela, nemoguće je odrediti da li ili ne svaka osoba krštena Svetim Duhom govori jezicima. To prosto nije rečeno. U nekim slučajevima (Dela 2, 10, 19) govorenje jezicima je spomenuto, dok u drugim (Dela 8, 9, 16) nije. Ukazujući na ove različite slučajeve, protivnici tradicionalne pentekostalne doktrine su imali opravdani kriticizam.
    Svakako, knjiga Dela sadrži materijal koji se odnosi na ovu stvar, ali moramo otići više od ograničenih opisa ličnih iskustava koji se nalaze u knjizi Dela apostolskih da bi smo iskopali zlato koje je dostupno u Bibliji. Ovo je doktrinarno pitanje koje ne može biti od većeg fundamentalnog značaja za veru, posebno ako su Pentekostalci u pravu. Moramo, stoga, pristupiti ovoj stvari iz perspektive učenja, oslanjajući se na Gospodnje reči i učenja apostola i proroka.
    Ubeđen sam uverljivim dokazima ovih svetih ljudi Božijih da tradicionalno pentekostalno stanovište jeste istinito. Ne mislim da pentekostalno stanovište po ovom pitanju postavlja put koji Bog mora pratiti. Radije, mislim da ono prepoznaje put koji je Bog postavio i koji mi moramo slediti.

STANJE ČOVEKA

Postoje osnovne istine u vezi čovečanstva koje moraju biti shvaćene da bi smo videli mudrost Božiju koja je odredila govor jezicima za „inicijalni dokaz“ krštenja Duhom. Važno biblijsko otkrivenje u vezi sa ljudskim stanjem jeste da je celokupno čovečanstvo, po prirodi, otuđeno od Tvorca i živi u dubokoj duhovnoj „tami“. Drevni prorok Jeremija opisao je stanje ljudskog srca na ovaj način:
„Srce je prijevarno više svega i opako; ko će ga poznati?“ (Jer. 17:9)
Svi mi jesmo, ili smo bili pre nego što nas je Isus izbavio, deo ovoga sveta. Nema ni jedne jedine osobe na koju se ovo zapažanje apostola Jovana ne odnosi:
„Sav svijet u zlu leži.“ (1Jn. 5:19b)
    Većina ljudi ne zna da je to istina. Oni ne razumeju da je njihovim životima potrebna promena, da postoji sveti život za njih da ga žive koji se razlikuje, i suprotan je, od puta kojim sada žive. To je teško čoveku da veruje zato što veoma lako može da obmane sebe. Budući u kombinovanoj tami neznanja i gordosti, on može da ubedi sebe da je u pravu - i onda da odbije da pogleda suprotni dokaz. Kada čovek ne zna da je njegovo sopstveno srce „prevarno“ i „opako“, on ima sklonost da veruje sopstvenim sudovima o sebi samom.
    Pismo je puno priča o ljudima koji su bili uvereni da su sveti, dok su u stvari bili zli. Bilo je, i nema sumnje da ih još uvek ima, zavedenih duša koje smatraju sebe slugama Božijim, iako to nisu (e.g. 2Kor. 11:13-15; 2Pet. 2; 1Jn. 2:18-19; 4:1-5; Otkr. 2:9; 3:9). Kada je Pavle pisao o ljudima koji smatraju za sebe da predstavljaju nešto u carstvu Božijem a što nisu bili (pastiri, proroci, ili bilo šta), on ih je opisao kako šire tu obmanu na druge (2Tim. 3:13). Isus je oštro prekoreo takve služitelje u svoje vreme ovim rečima: „Vi ste oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bog zna srca vaša“ (Lk. 16:15a). I upozorio je svoje sledbenike da će doći vreme kada „će vas izgoniti iz sinagoga. Zaista, dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi“ (Jn. 16:2).
    To je, dakle, stanje čovekovo. On ne zna istinu, ne razume večni život, ne može da razlikuje između dobra i zla niti da ceni učenja i dela Duha. I, što je najznačajnije, on ne zna da ne zna! Svezan je svojim sopstvenim pomračenim intelektom, ponosom, požudom i lukavim, pokvarenim srcem. Njegov duh je nespokojan, njegov rad je privremen, njegove ustanove uzaludne i njegove želje životinjske.
„Baš je ništa svaki čovjek živ. Selah. Baš hodi čovjek kao utvara.“ (Ps. 39:5b-6a)

Ispovedanje vere

Ako je čovek, po prirodi, u ovakvom jadnom duhovnom stanju, onda kako se bilo kom ljudskom „ispovedanju vere“ može verovati? Kad god ljudi, dakle, čine ispovedanje vere, to praktično ne znači ništa, ili ništa više od toga da oni to tvrde. Ništa što ljudi kažu ne čini nešto istinitim, bilo da govore o sebi samima ili o Bogu. Da li vera zaista prebiva u čovečijem srcu se ne dokazuje time što čovek kaže.
    Šta god da neko objavi o sebi samom ili o Bogu zavisi jedino od njegovog duhovnog stanja, a čovečije prirodno duhovno stanje je pokvareno. „U meni“, piše Pavle, „to jest u tijelu mojemu dobro ne živi“ (Rim 7:18). Ali nije samo Pavle bio u ovako niskom stanju. Ceo svet je u tami, kao što Jovan reče. Pavle je čak primetio da je duh u ljudima toliko pomračen da im svete stvari izgledaju kao ludost:
„A tjelesni čovjek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost, i ne može da razumije, jer se to ispituje duhovno.“ (1Kor. 2:14)
    Isus je razumeo čovekovo žalosno prirodno stanje kao niko drugi. Kada je mnoštvo videlo čuda koja je učinio u Jerusalimu, oni su oduševljeno objavili da veruju u njega. Ali Isus je odbio da prihvati njihovo ispovedanje vere zato što „znadijaše šta je u čovjeku“ (Jn. 2:25). Pre njihovog obraćenja, sami Isusovi učenici su ga čuli kako nipodaštava čak i njihovo ispovedanje vere (Jn. 6:68-70; 16:29-32). Jednom prilikom, Gospod je otvoreno izjavio svojim slušaocima, „ja ne primam svjedočanstvo od čovjeka“ (Jn. 5:34), i ne postoji nikakav nagoveštaj, iz Svetog pisma ili drugačije, da se Isusov stav prema čovečijem svedočanstvu ikada promenio.
    Mesta iz Svetog pisma kao što su ova otkrivaju potpunu bezvrednost čovečije procene njegovog sopstvenog odnosa sa Bogom. Budući da je tako, očigledno je da je čoveku potreban konkretni, verodostojni dokaz neposredno od Boga koji će mu omogućiti da zna da je njegovo ispovedanje greha i njegovo pokajanje prihvaćeno i da mu je oprošteno. To bi bio glavni razlog za Boga da ustanovi govorenje jezicima (ili „mucajuće usne“ - vidi Isaija 28:11-12) kao znak krštenja Duhom. Govorenje jezicima kod krštenja Duhom jeste glas Božiji, ne čovečiji, koji objavljuje da neka osoba jeste Božije dete. To je svedočanstvo Duha, a ne prosto čoveka.
    Isus je napomenuo da svedočenje Duha treba uvek da prethodi nečijem ličnom ispovedanju (Jn. 15:26-27):
„A kada dođe Utješitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine koji od Oca ishodi, On će svjedočiti za mene. A i vi ćete svjedočiti, jer ste od početka sa mnom.“
    Zato što se čoveku samome ne može verovati da bi se znala istina o njemu samome ili Bogu, moramo zaključiti da sve dok Božiji Duh ne objavi nekoga da je rođen od Boga, ne postoji čvrsta biblijska osnova za njega da smatra sebe članom Božije porodice. „Duh je onaj koji svjedoči“, napisao je Jovan, „jer Duh je istina“ (1Jn. 5:6b). I Pavle je učio da „sam Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija” (Rim. 8:16).
    Da čovekova uloga jeste da objavi da je primio Duha (kao što su mnogi naučeni), bili bismo u poziciji (kao što mnogi od nas jesu) da ne znamo kome da verujemo i, prema tome, da ne znamo ko jeste brat a ko nije. Ali ako u svakom slučaju, „Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija,” onda možemo rasuditi sa sigurnošću ko je ponovo rođen a ko nije - ne sudeći o nikome sami po sebi!
    Duh koji govori u jezicima kroz osobu kada je ona krštena Duhom jeste Božije lično svedočanstvo da je On opravdao i očistio tu osobu kroz koju Duh govori. I čekanje da Duh Gospodnji objavi da je čovek ponovo rođen izgleda da jeste naš jedini način da izbegnemo konfuziju i nesigurnost koja je rezultat oslanjanja na ljudska svedočanstva.

Dva svedoka

Isus je rekao Judejima, „I u Zakonu vašemu stoji napisano da je svjedočanstvo dvojice ljudi istinito. Ja sam onaj koji svjedoči za sebe, i svjedoči za mene Otac koji me posla.“ (Jn.8:17-18). Dva svedoka su uvek bila neophodna da bi se ustanovile najvažnije stvari među svetima u Božijem carstvu (e. g. Pon. zak. 17:6), i zaista, znati ko jeste član tela Hristovog a ko nije je jedno od najvažnijih životnih pitanja.
    Nikakvo ljudsko ispovedanje vere ne može rešiti to pitanje, jer čovečije svedočenje jeste samo jedan svedok. Isus je čak za samog sebe rekao, „Ako ja svjedočim sam za sebe, svjedočanstvo moje nije istinito. Drugi je koji svjedoči za mene; i znam da je istinito svjedočanstvo kojim svjedoči za mene.“ (Jn. 5:31-32). Ako je Isus insistirao da je čak njegovo svedočanstvo bezvredno ako je ono jedino koje je imao, onda bi zaista trebalo da ponizimo sebe i priznamo isto to i za nas same.
    Ono što bilo ko na zemlji tvrdi o svom odnosu sa Bogom ne računa se ništa u carstvu Božijem, iako svetski, religiozni ljudi mogu visoko ceniti jedni druge za njihovo ispovedanje vere. Bog zahteva drugi glas, svedočanstvo Duha. A kada Duh uđe i pokrene osobu da počne da govori jezicima, taj govor jeste drugo neophodno svedočanstvo, svedočanstvo Duha. To dragoceno svedočanstvo, kupljeno za nas krvlju Hristovom, pridodaje se svedočenju osobe kroz koju Duh govori, čineći tako dva svedoka koje Bog zahteva za velike stvari da bi bile ustanovljene u Njegovom carstvu.

NE SUDITE

„Ne sudite, da vam se ne sudi.“
Matej 7:1

Obim Isusove zapovesti, „Ne sudite,“ obuhvata zabranu da se sudi ljudima da li su u dobrom odnosu sa Bogom kao i zabranu da se osuđuju ljudi. Ima više služitelja koji su krivi zbog suđenja ljudima da im je oprošteno (iako Duh nije dao svoje svedočanstvo!) nego što ima služitelja koji osuđuju ljude. Međutim, podjednako je pogrešno suditi ljudima da su opravdani kao što je i osuđivati ih! Suđenje je suđenje, i Isus je rekao da se to ne radi. Dakle, pre nego sudimo nekome da je ponovo rođen, zar ne bi trebalo da sačekamo Božijeg Duha da to objavi? Samo Bog poznaje srce, kao što je Petar potvrdio u Delima 15:8, nakon što je Bog iznenadio sve krsteći Neznabošce Duhom:
„Bog, koji poznaje srca, posvjedoči im davši im Duha Svetoga kao i nama.“
    Uzimajući u obzir Isusovo odbijanje da napravi bilo kakav sud zasnovan na ljudskom svedočenju ili delu (cp. Isa. 11:2-4), prosto je nezamislivo da bi njegovi apostoli činili drugačije. Oslanjanje na Duha istine da bi se prepoznali oni koji zaista veruju, radije nego suđenje ljudskih srca od nas samih, jeste stub vere koji je učio i pokazao Isus i njegovi najraniji sledbenici.
    Donošenje bilo kakvog suda mimo Duha istine je opasno. Ako je Duh poslat da nas vodi ka svoj istini (Jn. 16:13), onda kakva se istina može postići bez Duha? Potpuna zavisnost od Duha ne može biti neko preveliko očekivanje kada nam je on upravo dat iz tog razloga. Standard koji je Isus postavio i koji su apostoli sledili je da se smireno oslanjamo na Duha Božijeg kao svog vodiča u svim stvarima, posebno pri donošenju sudova.

GLAS DUHA

Kada je Nikodim došao Isusu noću, sila Isusovog komentara o neophodnosti da se bude „ponovo rođen“ ga je potresla. I dok je stari učitelj zakona tonuo u duboku kontemplaciju, Isus je opisao iskustvo novog rođenja ovim tajanstvenim rečima:
„Vetar duva gdje hoće, i zvuk njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je i sa svakim koji je rođen od Duha.“ (Jn. 3:8)
Budući da grčka reč „vetar“ jeste isto tako i reč za „duh“, prost prevod, bez bilo kakve manipulacije grčkih reči u ovom stihu, bi mogao biti sledeći:
„Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je i sa svakim koji je rođen od Duha.“ (Jn. 3:8)
    Ovo je ključna informacija o tome ko je stvarno dete Božije a ko nije. Znamo da možemo verovati onome što je Isus rekao u vezi ovoga i u vezi svake druge stvari, međutim ovo otkrivenje koje je On dao Nikodimu je vitalno; to je tačno ona vrsta informacije koja nas može ujediniti u zajedničkom poznanju istine. U ovom stihu, Isus je otkrio tri temeljne istine u vezi obraćenja, ili „ponovnog rođenja”. Hajde da pažljivo razmotrimo svaku od njih.
    Prvo, na kraju ovog stiha, Isus je rekao da se njegov opis novog rođenja odnosi na svaku osobu rođenu od Duha. Drugim rečima, Isus je rekao nešto o ponovnom rođenju što je prisutno svaki put kada je neko ponovo rođen. Ne postoje izuzeci - nikada, ni sa kim. Isus je tako rekao. Ovo je dragocena informacija od Spasitelja. Sin Božiji nam je rekao kako da prepoznamo novo rođenje svaki put kada se događa.
    Drugo, iz sredine stiha, naučili smo da se Duh kreće nezavisno od umova ljudi. Ljudi ne znaju gde je Duh bio ili gde će zatim otići. Ovo potvrđuje naše ranije razmatranje ljudskog neznanja božanskog života (cp. Isa. 55:8-9). Čovek ne može znati ko je na zemlji poslednji posećen Duhom ili koga će Duh sledećeg posetiti.
    Treće, i najznačajnije, Isus je u početnoj frazi Jovana 3:8 opisao jednu karakteristiku rođenja od Duha koja je prisutna u svakom slučaju, bez izuzetka:
„Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ.“
    Sada, nije toliko važno znati da se čuje glas kada je osoba ponovo rođena koliko je važno znati da je glas Duha to što se čuje. Nije nečiji pastir, ili stih iz Biblije, ili čak anđeo sa neba taj koji je određen da govori i objavljuje da je neko ponovo rođen; Isus je rekao da će sam Duh to objaviti. U svakom slučaju, rekao je Učitelj, „čuješ njegov glas.“ Dobro pitanje za sve nas da se zapitamo je, „Ko mi je rekao da sam ponovo rođen?“ Isus je rekao da se glas Duha čuje uvek kada je neko zaista ponovo rođen. Zapamtite njegove reči:
„...tako je sa SVAKIM koji je rođen od Duha.“

VIKA ROĐENJA

Pavlovo spominjanje Božijeg Duha „koji viče“ kada ulazi u srce jeste podsećanje na plač novorođene bebe. Pavlov komentar Galatima glasi ovako:
„A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče.“ (Gal. 4:6)
    Obratite pažnju da je vikanje Duha, ne čoveka, ono što je istaknuto u ovom stihu. A sabranju svetih u Rimu, Pavle je pisao:
„Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primiste Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče. Ovaj Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija.“ (Rim. 8:15-16)
Još jednom, vikanje Duha, ne svedočenje čoveka, je ono što je naglašeno. Jasan smisao ove dve Pavlove izjave je da vika rođenja u Božije carstvo jeste čudesno iskustvo, proizvedeno Svetim Duhom, i da ono prevazilazi moći smrtnog čoveka. Istina je, kao što Pavle reče, da „mi [ljudi] vičemo, ali isto tako istina je da je Sveti Duh jedino sredstvo „kojim” smo osposobljeni da to uradimo. Ovo razumevanje je ono što je rukovodilo Pavla da objavi da „Niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim“ (1Kor. 12:3).
    Grčki glagol kratzo je reč koja je prevedena sa „vikati“ u navedenom stihu, i označava usrdnu verbalnu ekspresiju. Kratzo je upotrebljen oko šezdeset puta u knjigama Novog Zaveta, i u svakom slučaju se koristi da označi stvarnu vokalizaciju, obično kao rezultat okolnosti koje preplavljuju govornikovo biće.
    Na primer, demoni „viču“ suočeni licem u lice sa Isusovim moćnim prisustvom (e.g. Mt. 8:29; Mk. 3:11; Lk. 4:41). Isusov sopstveni smrtni povik je nazvan „vikanjem” (Mt. 27:50). I osobe u beznadežnom položaju, kao Vartimej i siro-feničanska žena, „vikali” su da bi bili oslobođeni kada je Isus prolazio.
    Čitaoci Pavlove poruke Rimljanima i Galatima ne bi nikad razumeli njegovo spominjanje „vike” Duha kao privatni, unutrašnji događaj. Reč kratzo nije nikada to označavala. Oni bi savršeno razumeli da Pavle ukazuje na isto duhovno iskustvo koje je Isus opisao Nikodimu rekavši:
Vetar duva gde hoće … i čuješ njegov zvuk. Tako je i sa svakim koji je rođen od Duha.”

SEME

Pre nego što je Hristos došao, deca Avraamova bili su oni koji potiču od njegovog telesnog semena, i kao znak Svog zaveta sa Avraamom, Bog je izabrao da obreže onaj deo tela kroz koji Avraamovo seme prolazi. To nije bila sitna stvar pred Bogom. On je zapovedio starešinama Izrailjevim da izbace svakog muškarca koji nije obrezan. Rekao je Avraamu u dan kada mu je prvi put zapovedio da obreže sebe, svoga sina i svoje muške sluge, „A ovo je zavjet moj između mene i vas i sjemena tvojega nakon tebe, koji ćete držati: da se obrezuje između vas sve muškinje. A obrezivaćete okrajak tijela svojega, da bude znak zavjeta između mene i vas. ... A neobrezano muško, kojemu se ne obreže okrajak tijela njegova, da se istrijebi iz naroda svojega, jer pokvari zavjet moj.“ (Gen. 17:10-11,14).
    U carstvu Božijem, da citiram Isusa, „seme jeste riječ Božija“ (Lk. 8:11). Petar je rekao da u ovom zavetu, Božiji narod više nisu oni koji su „rođeni od truležnog sjemena, nego netruležnog, riječju živoga Boga koja ostaje uvijek“ (1Pet. 1:23). Pavle se slagao sa ovim stanovištem, smelo učeći svete u Rimu da sada, u Božijim očima, „nije ono Judejac što je spolja, niti je ono obrezanje što je spolja, na tijelu, nego je ono Judejac koji je to iznutra i obrezanje je obrezanje srca duhom“ (Rom. 2:28-29). Verujem da u Novom zavetu, kao i u Starom zavetu, deo tela kroz koji seme Božije dolazi, jezik (pokazatelj stanja srca), mora biti obrezan i da kada je obrezan, on govori novim jezikom kojim nikada nije mogao govoriti dok je čovek imao kontrolu nad njim. Jezik čoveka i srce čoveka imaju jedinstven odnos. Isus je rekao, „od suviška srca usta govore“ (Mt. 12:34), što ukazuje da kada Duh Božiji menja i ispunjava srce čoveka, njegova usta su pokrenuta da izraze nešto.
    U ovom „boljem zavetu“, obrezanje se još uvek zahteva, i sada ga mogu primiti i muškarci i žene zato što u Božijem carstvu, obrezanje je stvar srca, ne kože. U Hristu, Bog obrezuje od čovekovog srca njegovu staru, pokvarenu prirodu i zamenjuje tu grešnu prirodu Svojom sopstvenom svetom [prirodom] (2Pet. 1:4).
    Od vremena kada je Bog uspostavio Svoj zavet sa Avraamom, bilo je nemudro odbiti Božiju ponudu obrezanja, jer su to bila, i još uvek jesu, vrata ka blagoslovima i večnim obećanjima Božijim. Ono je potvrđivalo, i još uvek potvrđuje, nečiji odnos sa ocem svih vernih - onda, Avraamom, a sada, Hristom.

PRIZIVANJE IMENA GOSPODNJEG

Istina je da Pismo kaže da će se „svaki koji prizove ime Gospodnje spasiti“ (Joel 2:32; Rom. 10:13). Ali šta se u Bibliji misli pod izrazom „prizivanje imena Gospodnjeg”?
    Na mnogim mestima gde je taj izraz upotrebljen, povezan je sa proslavljanjem Boga od strane Njegovog naroda, na primer u Psalmu 116:17:  Žrtvu hvale prinijeću ti, i ime Gospodnje prizvaću.” Ovaj akt komunikacije sa Bogom tokom bogosluženja nije akt koji grešnici mogu izvesti. Grešnici su oni koji ne prizivaju ime Gospodnje: Izlij gnjev svoj na narode koji te ne znaju, i na carstva koja ne prizivaju tvojega imena.” (Ps. 79:6). Ono su bezakonici”, napisao je David, koji ne prizivaju Gospoda” (Ps. 14:4); ali ja”, rekao je kasnije, Boga prizivam i Gospod će me spasiti” (Ps. 55:16).
    Pavle je postavio ovo retoričko pitanje: Kako će, dakle, prizvati Onoga u koga ne povjerovaše?” (Rim. 10:14). Očigledan odgovor je - ne mogu. Jasno je onda da neko mora biti vernik da bi mogao uraditi ono što Biblija naziva prizivanjem” Božijeg imena.
    Prizivanje imena Gospodnjeg jeste iskustvo koje je zajedničko samo onima koji su u zavetu sa Gospodom i čije molitve su pomazane Njime da bi „ušli ka onome što je iza zavese.“ Govoreći o događajima budućeg Novo-zavetnog vremena, drevni prorok Sofonija otvoreno je tvrdio da će sklad među Božijom decom, kao i sposobnost da prizovu ime Gospodnje biti omogućen samo kada Bog obnovi ljudima „čist jezik“. Ovo izgleda kao jasan ukaz na bogonadahnuti govor koji nam je poznat kao govorenje u jezicima. Evo proročkih reči koje je Gospod izgovorio kroz Sofoniju (3:9):
„Jer ću tada promijeniti narodima jezik, te će biti čist, da bi svi mogli prizivati ime Gospodnje i služiti mu pod jednim jarmom.“
    Kada je David bio pokrenut Duhom da se moli, „oživi nas, i ime tvoje prizivaćemo“ (Ps. 80:18) ispovedao je da bez novog života od Boga, on nije mogao da priziva Njegovo ime. David je bio pokrenut Duhom Božijim da izgovori te reči (2Sam. 23:1-2), i budući pokrenut Duhom da govori o stvarima koje će doći, David nije razumeo šta govori, kao što se često događalo sa Božijim prorocima (1Petr. 1:10-12). U ovom slučaju, David je preklinjao Boga da izlije Svoj životvorni Duh, što je bilo uslišeno, Isusa radi, hiljadu godina kasnije na dan Pedesetnice u Delima 2.            
    U Psalmu 51, Duh Božiji pokrenuo je Davida da vapi za Novo-zavetnom silom koja očišćuje dušu. Stari zavet pod kojim je David živeo nije omogućavao unutrašnje, duhovno očišćenje za kojim je David osećao tako duboku potrebu. Kao sastavni deo njegove usrdne molbe Bogu, slatki psalmopojac Izrailja” molio je, O Gospode, otvori usne moje, i usta će moja kazivati hvalu tebi” (Ps. 51:15). Ja ovo razumem kao vapaj Bogu da otvori naša usta i da nam pomogne da Mu proiznesemo hvalu, i verujem da odgovor na Davidovu molitvu jeste krštenje Duhom koje je bilo plod izliven na Pedesetnicu ujutro, kada je Božija sila, ne volja čovečija, otvorila usne učenika Isusovih:
I kad se navrši pedeset dana, bijahu svi apostoli jednodušno na okupu. I ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vjetra, i napuni sav dom gdje oni sjeđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih. I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju.”
    Kako bi David voleo da je tamo, da Bog opere njegove grehe i otvori njegove usne, da bi David mogao proslavljati Boga na “nov i živ način” novog zaveta!
    Duh jeste život”, napisao je Pavle (Rim. 8:10); zato, kada se David molio za život, molio se za Duha, bilo da je znao to ili ne. Isus je rekao svojim učenicima da Duh jeste ono što čini ljude istinski živim (Jn. 6:63), i pozvao je sve koji su žedni večnog života da dođu k njemu za to (Jn. 7:37-38). Jovan je dalje objasnio da je Isus pozivao ljude da dođu k njemu da prime Svetog Duha (Jn. 7:39). Kada je Isus (Jn. 10:10) rekao, Ja dođoh da život imaju,” govorio je o svojoj životnoj misiji, koja je bila u tome da Svetog Duha Božijeg učini dostupnim palom čoveku. Čitav smisao Isusovog stradanja i smrti bio je u tome da nam Svetog Duha učini dostupnim, jer samo kroz Svetoga Duha možemo imati pristup k Bogu (Ef. 2:18).

SVAKI DUH KOJI ISPOVEDA

„Ljubljeni, ne vjerujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izišli u svijet. Po ovome raspoznavajte Duha Božijeg: Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u tijelu došao, nije od Boga; i to je duh Antihrista, za kojega ste čuli da dolazi, i sada je već u svijetu.“  (1Jn. 4:1-3)
    Od suštinske važnosti za razmevanje ovog dela Pisma je da se primeti da Jovan govori o ispovedanju (ili njegovom odsustvu) duhova pre nego o ispovedanju ljudi. Očigledno je da je Jovan znao bolje nego da misli da svako ko tvrdi da je Isus živeo u telu ima Duha Božijeg u sebi. Uzimajući u obzir Isusovo odbijanje da veruje svedočanstvu ljudi (čak i onom koje potiče od samih njegovih učenika) i njegovih upozorenja Jovanu da ne bude prevaren time što su ljudi rekli ili samo izgleda da je tako (e.g. Mt. 7:15; Lk. 21:8), nezamislivo je da bi Jovan kasnije učio da ko god kaže da je Isus živeo na zemlji u telu jeste rođen od Boga.
    Sa druge strane, ako je ono što Jovan govori to da svaki put kada Duh Božiji ulazi u telesni hram pokajanih ljudi, on „ispoveda“ da je Isus Hristos došao, onda njegovo učenje veoma podseća na ono njegovog Učitelja: „Ali kada dođe Utješitelj ... On će svjedočiti o meni“ (Jn. 15:26), „čuješ njegov glas“ i „tako je sa svakim koji je rođen od Duha“ (Jn. 3:8).
    Kada Jovan tvrdi, „Koji prizna da je Isus Sin Božiji, Bog u njemu prebiva i on u Bogu“ (1Jn. 4:15), Jovanovi čitaoci su znali da je Jovan govorio o ispovedanju koje jedino može biti izvedeno onda kada je osoba pokrenuta Duhom Božijim da ga izvede. Ili samim Jovanovim rečima, „Duh je onaj koji svjedoči (ili ispoveda), jer Duh je istina“ (1Jn. 5:6c). „Ispovedanje,“ koje je ovde upotrebio Jovan, jeste čin koji nije moguć čoveku bez Božije pomoći. Da bi se uradilo ono o čemu je Jovan govorio, ispovedanje mora biti nadahnuto silom Božijom. Pavle je to izrekao na ovaj način:
„Zato vam dajem na znanje, da niko ko Duhom Božijim govori ne kaže: Anatema na Isusa! I niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim.“  (1Kor. 12:3)
    Apostoli su svakako bili dovoljno mudri da znaju da bi duhovi pohlepe (1Petr. 5:2; 2Petr. 2:3; Juda 11-19), ili gordosti (3Jn. 9) ili obmane (2Kor. 11:13-15) ili čak duhovi zavisti i razdora (Filip. 1:15-16) mogli da potstaknu nekoga da objavi poruku da Isus jeste Gospod. Kada je Pavle napisao da samo silom Duha neko može ispovediti da „Isus jeste Gospod“, on je učio upravo ono što su Isus i Jovan učili; naime, da Duh Božiji jeste jedini istinski ispovednik Hrista i da ljudi učestvuju u tom ispovedanju samo ako učestvuju u životu Duha.

NAJNEPOKORNIJI UD

Jakov je rekao da iako su ljudi ukrotili skoro svaku vrstu životinja na zemlji i sagradili veličanstvena čuda tehnologije, nijedan čovek ne može da ukroti svoj sopstveni jezik. „Jezik je vatra,“ pisao je Jakov, „svijet nepravde. Tako se i jezik nalazi među našim udima, prljajući sve tijelo, i paleći tok života našega, i zapaljujući se od pakla“ (Jak. 3:6). Nastavio je dalje rekavši, „Jezik niko od ljudi ne može ukrotiti, to nemirno zlo, puno otrova smrtonosnoga“ (Jak. 3:8). Budući da jezik jeste najnepokorniji ud ljudskog tela, ako neki čovek posveti svoje srce Bogu i ukroti svoj jezik, onda je to sigurni znak da je on postao gospodar i nad ostalim svojim telom (Jak.3:2), što je nemoguće bez sile Duha Božijeg (Rim. 7:21 - 8:2). Ovaj poslednji komentar Jakova ukazuje na značaj toga zašto je Bog izabrao jezik kao znak Novog zaveta, jer kada Duh konačno postigne kontrolu nad čovečijim jezikom, to znači da je sigurno već pokorio sve ostale udove njegovog tela, uključujući i njegovo srce.
    Kao što smo ranije pomenuli, Isus je otkrio svojim učenicima da je čovečiji govor projava onoga što se zaista nalazi u srcu kada je rekao, „usta govore od suviška srca“ (Lk. 6:45). Na osnovu toga, možemo bezbedno pretpostaviti da jezik jeste Božiji izabrani pokazatelj onoga što je u srcu i da kada Duh Gospodnji osvoji srce, buntovni jezik mora da se preda sili Božijoj. Ali to nije bolna predaja. Psalmopojac, pokrenut Duhom Hristovim, je to prekrasno sažeo: „Zato se razveseli srce moje i obradova se jezik moj!“ (Dela 2:26).

KOME JE TO POTREBNO?

Ako govorenje jezicima jeste dokaz da je neka osoba primila Duha Božijeg, onda kome je potrebno da se to desi, osim onoga ko to prima? Bogu sigurno nije potreban nikakav dokaz; On zna sve stvari. Kome je onda potrebno da ima dokaz da je Duh primljen? Kome je potrebno da zna koji ljudi zaista imaju Božijeg Duha a koji nemaju? Očigledno, neverujući imaju tu potrebu. Pavlovim rečima:
„Tako su jezici ne znak vjerujućim, nego nevjerujućim.“ (1Kor. 14:22a)
    Međutim, ako su jezici Božiji znak za neverujuće, trebalo bi onda da zapitamo, „Znak čega?“ Isaija je prorokovao da će sam Bog govoriti jezicima kroz vernike, nepokornima, pokazujući im gde mogu naći odmor od greha (Isa. 28:11).
    Oni koji veruju u Hrista otvoreno objavljuju svetost, čistotu i silu Božiju. Ali to čine i Muslimani, Judeji i ostali u raznim religijama po svetu. Pripisivanje slave Bogu (za grešnika koji traži istinu) ne pravi razliku između istinske vere i lažnih religija, jer svi oni, na neki način, čine isto. Bogomdani znak jedinog istinskog puta u večni život jeste krštenje Svetog Duha, sa znakom Duha za neverujuće - govorenje jezicima. Ovo duhovno krštenje dolazi samo u ime Isusovo, i svaka religija koja je bez njega je lažna.
    Sve dok postoji nada za nevernike, postojaće potreba za govorenjem jezicima kod krštenja Duhom. Samo onda kada „ono što je savršeno dođe“ i Konačni sud nad čovečanstvom bude učinjen, jezici će prestati (cp. 1Kor. 13:8-10). Niko tada neće imati potrebu za svedokom od Boga da mu pokaže ko jeste vernik, jer će vernici biti jedini koji će ostati. Ali sada, još uvek postoji potreba da Bog pomogne žednima da pronađu vode života.[1]
    U ovome se otkriva tajanstvena ljubav Božija, da je, u svetu ispunjenom glasovima ljudi koji objavljuju da su pronašli put života, Bog Sam blagoizvoleo da govori kroz istinske i smerne vernike, objavljujući svakoj zbunjenoj i gladnoj duši, „Ovo je put; dođi i hodi u njemu.“ U tome je najčistija ljubav i mudrost Božija što On započinje duhovni život svakog vernika božanski nadahnutim svedočanstvom radi onih koji traže istinu. Oh, kada bi smo svi uvek sledili takav nebeski primer, od trenutka obraćenja pa do trenutka smrti!
    Poznajući konfuziranost i pomračenost ljudskih umova, Bog nije prepustio čoveka sebi samom da odredi koji je put ispravan. U Svojoj neizrecivoj mudrosti, Bog poziva od srca do srca, ne rezonovanjem već saosećanjem. I kada prisustvo Njegovog Duha ispuni vernika do prelivanja, i kada se „njegov glas čuo,“ grešnik je pozvan da napravi odluku. To je odluka srca, ne glave.

ODMOR UMORNIMA

Rano tokom svoje službe, moj otac je imao san u kome je sahranjivao Gospoda nakon raspeća. Samo što je trebalo da ga spusti u grob, Isus je otvorio obe svoje ruke i rekao mome ocu, Evo, ovo ne može biti sahranjeno sa mnom.”
    Moj otac je zatim video u jednoj ruci dvadeset osam dolara i jedanaest centi a u drugoj, jedanaest dolara i dvadeset osam centi. Pružio je ruku i uzeo novac, kao što mu je Isus rekao, i dok je posmatrao novac, on se pretvorio u dve knjige Biblije. Dvadeset osam dolara i jedanaest centi su postali Isaija, a jedanaest dolara i dvadeset osam centi su postali Matej. Evo stiha iz Mateja:
Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti.” (Mt. 11:28)
    I iz Isaije:
Jer će mucajućim usnama i tuđim jezikom govoriti tome narodu, kome reče, ’Ovo je odmor, ostavite umorna da odmori’, i ’Ovo je počinak’, ali ne htješe poslušati.”  (Isa. 28:11-12)
    U Svetom Duhu, Isus nam je ponudio odmor od greha i sramote. Ali Isaijino drevno pitanje još uvek može biti postavljeno: Ko verova propovedi našoj?” Jer Bog je izabrao ludost propovedi”, i osnovne zemaljske stvari, i prezrene stvari” (kao što je govorenje jezicima), da bi mogao da posrami mudre [ovoga sveta]i da „posrami stvari koje su moćne“. On je sa ciljem stvorio ovaj Novi zavet zato da bi samo istinski smerni ušli u sveti odmor koji je Isus kupio svojom žrtvenom smrću.
    Ludost Božija je mudrija od ljudi” napisao je Pavle, i Božija veličanstvena ludost” u odabiru govorenja jezicima kod krštenja Duhom je otkrivena, bar delom, činjenicom da se gordi ljudi stide da budu viđeni da govore jezicima, i samovoljni ljudi odbijaju da predaju svoja srca (pa tako i svoje jezike) Duhu. Dakle, ustanovljenje ponižujućeg standarda, govorenja jezicima kod krštenja Duhom jeste, bar delom, potvrđeni neporočni mudri Božiji put da većinu nepobožnih ovoga sveta odvraća da čak i požele da budu u Njegovom carstvu.
    A najnepobožniji na zemlji su često najcenjeniji i najmoćniji. Pavle je napisao,
Jer gledajte, braćo, na vas pozvane: nema tu ni mnogo mudrih po tijelu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenita roda …” (1Kor. 1:26)
    Zbog onoga što je Isus opisao kao obmana bogatstva”, bogati ljudi su često previše gordi da se pokaju i prime Svetog Duha. Isus je rekao da će biti lakše kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatome da uđe u carstvo Božije (Mt. 19:24). Jakov je otvoreno tvrdio da je Bog izabrao siromašne ne zemlji umesto bogatih da prime Njegovu uslugu. Prema tome, to je uvek bilo tako u svakoj generaciji od Dela 2 da je veoma malo iz viših slojeva društva ponizilo sebe da bi primili krštenje Svetog Duha, i svaki put kada ljudi iz viših slojeva zadobiju kontrolu nad pokretom oživljenja, on uvene. Carstvo Božije je za siromašne duhom, i nema sumnje, siromašni duhom su, u velikoj meri, i siromašni u materijalnim stvarima ovoga sveta.

RAZGOVORI

Svojim tradicionalnim učenjem koje insistira da je neko ponovo rođen pre primanja krštenja Duhom, Pentekostalci nisu sledili logični put. Odbraniti učenje da neko mora biti ponovo rođen pre primanja krštenja Svetog Duha je biblijski nemoguće. Krštenje Duhom jeste nesumnjivo način kako neko postaje član tela Hristovog (Rim. 6:3; 1Kor. 12:13; Gal. 3:27); to jest, krštenje Duhom samo po sebi jeste iskustvo ponovnog rođenja. Budući da je tako, nelogično je i nebiblijski učiti da neko mora biti ponovo rođen (to jest, da postane član tela Hristovog) pre primanja krštenja Duhom.
    Pre nekoliko godina, jedan služitelj Crkve Božije, moj prijatelj po imenu Li, objasnio mi je poziciju svoje crkve po ovom pitanju - da neko mora da poveruje i bude spašen” pre krštenja Duhom. Ja sam odgovorio, Ali Li, to je suprotno onome što je Isus učio. Isus je rekao, ‘Onaj koji poveruje i krsti se biće spašen’, a ne ‘Onaj koji poveruje i spase se, biće kršten.’ Neko tu nije u pravu.” Brat Li je obećao da će se vratiti kod mene nakon što proveri beleške iz Crkve Božije, ali na žalost, odselio se iz grada i otišao pre nego što smo imali tu diskusiju.
    1979. godine, u pismu koje mi je poslato od strane princa u carstvu Božijem, Oral Roberc (kome dugujem svoj život zbog isceljenja mog umirućeg oca pre nego što sam se rodio), je zauzeo istu poziciju kao što je učinio i moj prijatelj Li. Da ne bih sumirao njegova zapažanja, i rizikovao pogrešno predstavljanje ovog velikog čoveka Božijeg, izložiću njegovo pismo u celosti:

Pismo Orala Roberca

ORAL ROBERC

27. april 1979
Džon Klark

Dragi Džone:

Hvala ti na tvom odgovoru i na tome što si podelio sa mnom neke od tvojih misli koje imaš u vezi sa krštenjem Svetog Duha. Čini mi se da te to muči. I iako nemam dovoljno vremena da odgovorim na svaku misao koju si podelio, osećam da bi trebalo jednu misao da podelim sa tobom koja će ti možda pomoći.

Džone, tvoja glavna briga izgleda da je u tome da se obraćenje neke osobe ne događa zaista sve do trenutka krštenja Svetim Duhom. Ja čvrsto verujem da Sveti Duh jeste u tebi kada prvi put dođeš Gospodu. Zaista, Sveti Duh je Onaj koji te privlači ka Bogu. Ali pismo ukazuje da postoji dublja dimenzija Svetog Duha koja je dostupna onima koji veruju u Isusa. A to je krštenje Svetim Duhom.

Usmeri sada svoju pažnju na Jovana 3:16. Kaže da je Bog toliko voleo svet da je Sina Svoga jedinorodnog dao da će svako ko je verovao  u Njega imati život večni. Dakle, koga je Bog voleo? Voleo je svet -- svet i svakoga u njemu, svakoga od te generacije do ove i svakoga koji tek treba da se rodi do Drugog Dolaska Hristovog. Isto tako, obećanje večnog života (obećanje spasenja) je dato svakome koji veruje u Isusa. SVAKOME. Ne postoji posebna kvalifikacija koja je ovde data. Spasenje je obećano svakome u svetu koji veruje u Isusa.

Sada pogledaj 1Korinćanima 2:11-16. Pročitaj vrlo pažljivo, obraćajući posebnu pažnju na ove reči -- „A mi ne primismo duha ovoga svijeta, nego Duha koji je od Boga ... a tjelesni čovjek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost ...“ Vidiš, postoji tačka razdvajanja po pitanju krštenja Svetim Duhom. Dok je, [s jedne strane], spasenje slobodno dato svetu, [s druge] ovo krštenje je rezervisano [samo] za one koji su već izabrali da se prisajedine telu Hristovom. Ono im može doći u bilo koje vreme nakon što su poverovali u Isusa, ali nikada pre.

Nadam se da ovo pomaže da se razjasni šta ja učim o Svetom Duhu. Budi slobodan da mi uvek pišeš. Neka te Bog blagoslovi na svaki način.

Oral Roberc

   Pročitao sam ovo pismo najmanje dvaput, i pored toga nisam mogao da ga razumem. Savio sam svoju glavu i molio se, i usrdno pitao Boga šta ovaj sveti čovek, koga sam veoma voleo, želi da mi saopšti, ali i pored toga nisam mogao da razumem njegove reči. Konačno, odneo sam pismo svom starom ocu, propovedniku svetosti starog kova, i upitao ga da pročita i da mi ga objasni. On je stavio svoje naočare za čitanje i pročitao ga u tišini. Zatim, blagim glasom, sažeo mi ga je u jednoj rečenici. „On govori da je spasenje za grešnike a da je krštenje za svete.“
    Tada sam uvideo da je jedan od razloga zbog koga nisam bio u mogućnosti da razumem šta mi je ovaj starac po veri napisao bio taj što je on koristio reč „spasenje“ kao sinonim za „obraćenje“, što je greška koja zbunjuje. Ali u celini gledano, pismo Brata Roberca je prosto govorilo da neko mora biti ponovo rođen pre nego što može primiti krštenje Svetog Duha.
    Očekivao sam više. To učenje je tipično za sve Pentekostalce, iako je biblijski neodbranjivo. Ne postoji primer u Novom zavetu da je bilo ko bio ponovo rođen pa da je, kasnije, bio kršten Svetim Duhom. Ljudi bi čuli Blagovest Hristovu, stekli bi spoznaju svoje grešnosti, i pokajali bi se pre primanja krštenja, ali niko nije bio ponovo rođen pre nego što ga je primio.
    A što se tiče „spasenja“, apostoli i Gospod Isus su najčešće govorili o spasenju kao o budućoj nadi svetih, nagradi koju će Isus dati vernim svecima kada se vrati. Drugim rečima, spasenje se najčešće koristi u Novom zavetu kao sinonim za proslavljenje, događaj koji će se desiti kada se ovaj život završi. Spasenje se ne nudi grešnicima ukoliko se ne pokaju za svoje grehe, postanu deca Božija, i zatim ispunjavaju Očeve zapovesti. To je nešto što će Isus dati samo vernim svecima na kraju ovog života, a ne grešnicima za života (Mt. 10:22; 24:13).
    S druge strane, krštenje Duhom, od prvog dana kada je bio izliven, bilo je objavljeno da jeste za grešnike koji se pokaju i poveruju u jevanđelje zato što to jeste iskustvo novog rođenja koje je potrebno grešnicima. Unutrašnje očišćenje, ili krštenje, Svetim Duhom je upravo ona stvar koja očišćuje grehove grešnika (1Petr. 3:21; Tit. 3:5) i priprema ih za spasenje koje će doći.
    Kako je mogao to da ne vidi tako veliki čovek Božiji kao što je Oral Roberc? To je bila duboko uznemirujuća tajna koju nisam mogao da pojmim. To je mučilo moj duh mnogo puta tokom godina dok sam pažljivo razmišljao o tome kako tako pomazani i pravedni ljudi kao što je on mogu da misle da se krštenje Svetim Duhom može primiti tek nakon što se obraćenje dogodi, kada biblijski dokazi jasno pokazuju da krštenje Duhom jeste obraćenje. To pitanje mučilo je moj duh mnogo, ne zato što sam mislio da sam bliži Bogu od tih ljudi, već zato što sam znao da su oni bili bliži Bogu nego ja; zato što sam ih poštovao toliko da je moje srce tugovalo što ne gledamo isto na ovo pitanje od temeljnog značaja.
    Više puta, zaključivao sam da sam sigurno ja u krivu a da su oni u pravu. Ali onda, kada sam pokušao da čitam Bibliju onako kako je oni čitaju po pitanju krštenja Duhom, nemoguće je bilo za mene da kažem da su oni u pravu. Bilo je skoro iritirajuće. Želeo sam da budem u krivu; grčio sam se iznutra da bih uvideo svoju grešku; pokušavao da učinim da Biblija kaže ono što oni kažu zato da bih se složio sa njihovim učenjem i da bih bio jedno sa njima, ali Pismo to prosto nije dopuštalo.
    Komunikacija kao što je ova gore navedena, komunikacija koju sam imao sa voljenim Pentekostalnim i Harizmatskim vernicima, malim i velikim, ukazuje na ono što čitalac nesumnjivo već zna; naime, ja sam u izrazitoj manjini koja veruje da krštenje Svetim Duhom, sa inicijalnim dokazom govorenja jezicima, jeste iskustvo koje je Isus opisao Nikodimu kao „ponovno rođenje“. Ali šta ako smo nas nekoliko ljudi u pravu? Brojevi koji su protiv nas i velika imena čija učenja nam protivreče su zastrašujući. Tradicije i učenja koja nam protivreče su od kamena, i ona su tu vekovima. Ona izgledaju toliko čvrsto i utemeljeno, kao da su otkriće sa neba. Kao što je moj otac jednom rekao, „to je kao da stojiš napolju i suočavaš se sa uraganom, pokušavajući da ga oduvaš tamo odakle je došao.“
    Potupno sam svestan zaprepašćujućih posledica onoga što učim, a te posledice, ako se razumeju, učiniće da svaki razuman čovek bude spor u tome da se složi sa onim što ja učim po ovom pitanju. Međutim, ako tradicionalno učenje Pentekostalaca nije istinito, i ako se svaki put kada je neka osoba krštena Duhom čuje glas Duha, onda je jedini logičan i biblijski razuman zaključak da niko nije ponovo rođen osim onih koji su govorili jezicima (ili imali Duhom pokrenute „mucajuće usne“ – Isa. 28:11-12).  To je jednako zemljotresu po svom smislu; bez obzira na to verujem da je tako.
    Neka mi je Bog u pomoći. Tu stojim. Ne mogu to videti na bilo koji drugi način, a Bog zna koliko sam iskreno pokušavao.

ZAKLJUČAK

Ova knjižica predstavlja najtačnije i dosledno biblijsko objašnjenje koje mogu naći da je govorenje jezicima „inicijalni dokaz“ krštenja Duhom, o kome Pentekostalci tradicionalno uče. Ovo učenje, dovedeno do svog logičnog zaključka, radikalno menja ustaljenu sliku tela Hristovog. Jer budući da je krštenje Duhom sredstvo kojim se ulazi u telo Hristovo (1Kor. 12:13), zaključujemo da je telo Hristovo sačinjeno isključivo od onih koji su primili krštenje Duhom, dokazano govorenjem jezicima, onako kako Duh daje izgovor.
    Zatim, budući da je istina da „ako čovek nema Duha Hristovog, on nije Njegov“, apsolutno je neophodno za nas da znamo ko je primio Duha Božijeg a ko nije. U suprotnom, izgubljeni smo u svetu religijske konfuzije odnosno toga ko je zaista rođen od Boga a ko nije, a što je uslov koji danas postoji među vernicima.
    Budući naučeni da je krštenje Duhom samo za nekoliko svetaca, Pentekostalni ljudi su u iskušenju da misle da oni koji su kršteni Duhom jesu duhovna elita, ili bar oni koji su duhovno zreli u telu Hristovom. Ali ako je njihovo sopstveno učenje istinito, ako govorenje jezicima jeste „inicijalni dokaz“ krštenja Duhom, onda Duhom-kršteni ljudi jedino i jesu telo, budući da krštenje Duha (kao što smo pokazali) jeste način na koji neko postaje član tela. S druge strane, ne-Duhom-kršteni ljudi bi trebalo da budu upozoreni da ne treba samo da „prihvatamo verom“ da smo primili Duha. Radije, „primili smo obećanje Duha kroz veru.“
    Krštenje Duhom nije nešto što bi trebalo da pretpostavljamo da se desilo na osnovu učenja kojim smo bili naučeni ili Pisma u koje verujemo; radije, to je stvarno iskustvo koje primamo prosto zato što verujemo u jevanđelje i poslušni smo Bogu. A znak da se to dogodilo je uvek to da „čuješ njegov glas.“
    Božije prihvatanje Aveljeve žrtve razbesnelo je Kaina toliko da je ubio svog brata umesto da popravi svoje sopstvene zle puteve. Isto tako, ponekad se događa da kada Bog prihvati nečije pokajanje i „posvedoči mu dajući mu Svetog Duha,“ neki ljudi koji su bez tog Blagoslova su iritirani, ili čak razljućeni zato što se osećaju napuštenim ili razobličenim. Ali Bog, „koji poznaje srca“ jeste Onaj koji izabira koga će ispuniti ili neće ispuniti Svojim Duhom.
    Ako, po svemu sudeći, govorenje jezicima jeste Bogom izabrani „osnovni dokaz“ krštenja Duhom, onda ljutnja koju ovo iskustvo izaziva kod nekih koji ga nisu još uvek primili jeste primer zavisti koja je motivisala Kaina, i neophodno je da bude izbegnuta po svaku cenu. Sveštenici i starešine Izrailja bili su žrtve duha zavisti kada je Petar opisao one koje je Bog blagoslovio Svojim Duhom. Bili su toliko razljućeni Petrovim nevinim rečima da su hteli da ubiju i Petra i Jovana. Uprkos tome, Petrova jednostavna poruka stoji danas isto onoliko istinita koliko je bila kada je on ponizno govorio Sanhedrinu u Delima 5:30-32:
    „Bog otaca naših vaskrse Isusa, kojega vi ubiste objesivši na drvo. Njega Bog desnicom svojom uzvisi za Načalnika i Spasitelja, da dade Izrailju pokajanje i oproštenje grijehova. I mi smo Njegovi svjedoci ovih stvari, i Duh Sveti, kojega Bog dade onima koji se njemu pokoravaju.

    Svi bi treblo da budemo zahvalni što je Blagoslov Duha još uvek dostupan i da je za svakoga. Prizor drugih koji primaju ovaj Blagoslov trebalo bi samo da ohrabri svakoga koji to ne poseduje da traži Boga usrdno radi toga, jer znamo da „Bog ne gleda ko je ko, nego Mu je mio u svakom narodu onaj koji Ga se boji i čini pravdu.“

                 Amin.

 

Izvor: GoingToJesus.com

 

 


[1] Smatramo da iako je ovo tumačenje (da su jezici znak za neverujuće) u saglasnosti sa slovom Pisma (1Kor. 14:22), da nije u saglasnosti sa duhom Pisma. Odnosno, da u 1Kor. 14:22 stoji namerno ili nenamerno umetnuta greška prevodioca ili prepisivača iz prošlosti kroz čiji rad je izvornik došao do našeg vremena. Ako se pažljivo čita dalje vidi se da je u stvari dar proroštva znak za neverujuće a ne znak jezika, jer se kaže „ako se, dakle, skupi sva Crkva na jedno mjesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili nevjerujući, neće li reći da ludujete? A ako svi prorokuju, i uđe kakav nevjerući ili neupućeni, biva pokaran od sviju i suđen od sviju,  i tako tajne srca njegova bivaju otkrivene; i tada će pasti ničice i pokloniće se Bogu, objavljujući da je zaista Bog sa vama.“ Koji je dar Duha uticao da se neverujući obrati, a koji ga je odvratio tj. sablaznio? Jasno je, iz gore navedenog teksta, da je proroštvo bilo znak koji je uticao na njegovo obraćenje u veru, a da su jezici bili znak koji su uticali na njegovo odvraćanje od vere. Zato, jezici jesu znak za verujuće a ne za neverujuće. Apostol Petar u kući Kornilijevoj nije bio neverujući nego verujući i progovaranje jezicima Kornilija i njegovih ukućana, u trenutku primanja Duha Svetog, bio je znak za njega da su Kornilije i njegova porodica primili Duha Svetoga. Dakle, progovaranje jezicima jeste znak verujućima kojim sam Duh Sveti svedoči da je neko primio krštenje Duhom Svetim. To je znak samom verujućem koji prima Duha i okolnim verujućima koji su svedoci (ukoliko su prisutni). - nap.prir.

 

 

Kontakt: mail[et]putgospodnji.com