Put Gospodnji

Jeste li primili Duha Svetoga otkako ste poverovali?

„Pavle prolažaše gornje zemlje, i dođe u Efes, i našavši neke učenike, reče im: Jeste li primili Duha Svetog otkako ste povjerovali? A oni mu rekoše: Nismo ni čuli da ima Duh Sveti. A on im reče: U šta se, dakle, krstiste? A oni rekoše: U krštenje Jovanovo. A Pavle reče: Jovan je krstio krštenjem pokajanja, govoreći narodu da vjeruju u Onoga koji dolazi za njim, to jest u Hrista Isusa. A kad to čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa. I kad Pavle položi ruke na njih, siđe Duh Sveti na njih, i govorahu jezike i proricahu. A bijaše ljudi svega oko dvanaest.“ (Dela 19:1-7)

Pavlovo pitanje, „Jeste li primili Duha Svetoga otkako ste poverovali?“ bilo je upućeno grupi efeskih učenika koji su, kako se pokazalo, „verovali“. Ne samo da su verovali, nego su bili i kršteni vodom; ipak, po njihovom sopstvenom svedočanstvu, oni „nisu ni čuli da ima Duha Svetog“. Kakva slika hiljada i hiljada onih koji, u stvarnosti, nisu uopšte čuli o Svetom Duhu! Pomislite na mnoštvo onih danas koji su poverovali i bili kršteni vodom; ipak, oni su bez obećanog Utešitelja – Svetog Duha!

Osnovni razlog zbog koga toliko mnogo sledbenika Hristovih još uvek nije primilo Utešitelja jeste isti onaj razlog zbog koga ga dvanaest efeskih učenika još uvek nisu primili; a to je, bili su učeni od strane čoveka koji sam još uvek nije primio Svetog Duha. Naime, „Apolos, rodom iz Aleksandrije, čovjek rječit i jak u Svetome Pismu. Ovaj bješe upućen na Put Gospodnji. I goreći duhom, govoraše i učaše pravo o Gospodu, a znadijaše samo krštenje Jovanovo.“ (Dela 18:24-25). Naravno, „kad ga Akila i Priskila [Duhom ispunjeni čovek i njegova žena] čuše [da uči], prihvatiše ga i još mu tačnije izložiše Put Gospodnji“; to jest, objasnili su mu istinu o Isusovom savršenom krštenju, istinu koja je nesumnjivo neophodna mnogima danas koji su jedino naučeni obliku pokajanja i krštenju vodom.

U Bibliji postoje i drugi primeri vernika koji nisu (za kratko vreme) imali Svetog Duha. Na primer, kada je „Filip sišao u Samariju i propovedao im Hrista... narod je jednodušno pazio na ono što im Filip govoraše, slušajući i gledajući znake koje činjaše; jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih koji ih imahu i mnogi uzeti i hromi ozdraviše. I bi velika radost u gradu onome.“ Pored toga, rečeno nam je da „kada povjerovaše Filipu koji propovijedaše jevanđelje o Carstvu Božijemu i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene.. ... A kad čuše apostoli u Jerusalimu da je Samarija primila riječ Božiju, poslaše im Petra i Jovana. Ovi sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetoga; jer još ni na jednoga od njih ne bješe sišao, nego bijahu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. Tada [Petar i Jovan] polagahu ruke na njih, i oni primahu Duha Svetoga.“

Prvobitno sabranje nije čekalo da se novi vernici ohlade i obeshrabre zbog razočaranja i poraza sa kojima su se suočili na početku svog putovanja, nego su ih odmah uvodili u punoću Svetog Duha. Prijatelju moj, ovi rani vernici nikada nisu ostavljani da idu sami svojim putem, nego su bilu načinjeni pričasnicima blagoslovenog Svetog Duha – najčudesnije iskustvo koje nam se može dogoditi sa ove strane neba. O, kada bi tako bilo sa svima onima koji su poverovali u poruku o Isusu! Bog je omogućio za Svoju decu silu da žive radosnim životom kroz Svetog Duha. Taj život nije bio samo za apostole i prvobitno sabranje, nego za svakog vernika u svakoj generaciji. Čitaoče, to uključuje tebe i mene. Dolazak Svetog Duha u nečiji život ne donosi tegobnu odgovornost da se živi po nekoj neprijatnoj komandi, kako izgleda mnogi misle; naprotiv, on donosi Božiju milostivu ponudu pobedonosnog života ovde među  ljudima. A taj život nije samo vernikova privilegija, već i Božija zapovest (Dela 1:4; 17:30).

Hrišćanstvo radi pod hendikepom koji se može nazvati „Apolosov duh“: služenje bez sile Svetog Duha. O, koliko nam je potrebno više radnika sa iskustvom koje su imali Akila i Priskila – punoće Duha i sile Božije! I koliko nam je potrebno više ljudi kao Apolos, koji nije bio previše gord pa da se ne pokaje kada mu je bilo dato više svetlosti! On je postao jedan od Pavlovih najboljih pomoćnika, šireći svetlost jevanđelja drugima!

Jovan Krstitelj

Služenje Jovana Krstitelja trebalo je da pripremi Izrael da prihvati Hrista Isusa i njegovo krštenje. On je krštavao vodom sve Judeje koji su se pokajali, čineći ih tako kandidatima za Isusovo krštenje Svetim Duhom. Jovanova poruka bila je ova: „Ja vas krštavam vodom za pokajanje, ali ide za mnom veći od mene, čije sandale ja nisam dostojan da ponesem. On će vas krstiti Svetim Duhom i vatrom.“ Krštenje vodom bilo je ponuđeno Judejima sa razumevanjem da je to bila samo priprema za krštenje Svetim Duhom. Nije li vrlo čudno da je toliko mnogo onih koji su prihvatili Jovanovo svedočanstvo u odnosu na krštenje vodom; dok su ga, istovremeno, odbacili u odnosu na krštenje Svetim Duhom! Jer koliko je Jovan činio prvo toliko je i obećavao da će Hristos činiti drugo.

Utvrdivši ovu istinu, možemo razumeti zašto je Pavle rekao dvanaestorici efeskih učenika da oni zapravo nisu primili Jovanovo krštenje. Jer da jesu, ne bi mogli da kažu, „Nismo ni čuli da ima Duh Sveti“, jer je Jovanovo krštenje uvek uključivalo obećanje krštenja Svetim Duhom. Pavle je objasnio da je Jovan krštavao vodom, „GOVOREĆI ljudima da treba da veruju u [to jest, da prime krštenje od] onoga koji bi trebalo da dođe posle njega, to jest, u Hrista Isusa.“ Tako vidimo da je Jovan zaista krštavao „u ime Gospoda Isusa“ – isto krštenje koje je Petar propovedao Judejima na dan Pedesetnice (Dela 2:38), i krštenje koje je našim efeskim prijateljima konačno dato pre nego što su primili Svetog Duha.

Dakle, niti Jovan niti bilo koji od apostola nisu napravili ceremoniju od ponavljanja imena Isus prilikom krštenja vodom već su svi učinili da bude kristalno jasno da je krštenje vodom samo znak krštenja Duhom koje je Isus dao – i još uvek daje svim ljudima koji se istinski pokaju, Judejima ili Neznabošcima.[1]

Ne, čitaoče moj, prvo krštenje koje su ovi Efešani primili nije stvarno bilo Jovanovo krštenje. Niti je ono koje ti imaš, ukoliko nisi čuo ove reči, ili njima jednake, duboko u odaji svoga srca pre nego što si uveden u vodu: „Ja te zaista krštavam vodom, ali dolazi veći od mene, čije remenje na obući nisam dostojan da odrešim. On će te krstiti Svetim Duhom i vatrom.“  Ukoliko još uvek nisi primio Svetog Duha, prijatelju moj, to znači da ili treba da budeš ponovo kršten, kao ovi Efešani, ili se nisi potpuno pokajao, jer to su jedina dva uslova koja je Petar dao u Delima 2:38 za sve koji hoće da prime dar Božiji: Svetog Duha.

Danas su mnogi duhovno začeti, to jest, imaju reč Božiju posejanu u svojim srcima, međutim žive pod osudom – osudom da je svetlost došla a oni ne hode u njoj. Oni znaju da Biblija uči da bi vernici trebalo da prime krštenje Svetog Duha, ali nisu ispunili Božije uslove da bi ga primili. Zašto nisu? Samo Bog može reći. Ali jedna stvar je sigurna: Bog im neće dati Svetog Duha dok ga oni sami ne daju. Od onih koji su duhovno začeti ili stekli uverenje o grehu kroz reč Božiju, se traži da hode u svetlosti, ili će živeti pod neprestanom osudom. „A ovo je osuda što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla.“  

„Jeste li primili Duha Svetoga otkako ste poverovali?“

Ako je bilo prikladno pitati ovo pitanje vernike prvoga veka, prikladno je pitati ih i sada. Današnji vernik koji još uvek nije primio Svetog Duha se, ni po čemu, ne razlikuje od Isusovih učenika pre nego što su ga primili. Sledbenici Isusovi su bili začeti rečju Božijom (Jn.16:20-24) i bilo im je rečeno od strane Isusa da su im imena zapisana na nebu (Lk.10:20); uprkos tome, oni još uvek nisu imali Svetoga Duha u sebi (14:17). Postoji, i uvek je postojala, vera pre primanja Svetog Duha. Zaista, čitaoče moj, krštenje Duhom jeste iskustvo za kojim će svaki iskreni vernik tragati. U najranijem sabranju to je bio slučaj. Niko ko je bio začet rečju Božijom nije prestajao da traži sve dok nije primio krštenje Duhom, dar Božiji.

Mogu li sada da te zapitam, „Jesi li primio Svetog Duha otkako si poverovao?“ Gospod naš objavio je, „Koji u mene vjeruje, kao što Pismo reče, ’Iz utrobe njegove poteći će rijeke vode žive.’ (A ovo reče o Duhu, koga trebaše da prime oni koji vjeruju u njega)“ (Jn.7:38-39). Ovo doba u kome mi živimo jeste posebno dispenzacija Svetog Duha, jer isto onako kao što je Isus došao u ovaj svet kroz Vitlejem, tako je i Sveti Duh došao u ovaj svet kroz Jerusalim, na dan Pedesetnice. Oni koji su odbacili Spasitelja kada je bio poslat u svet izgubili su svoje duše. Oni koji odbacuju Svetog Duha koji je poslat kao njegov Vikar isto će tako izgubiti svoje duše.

Svima koji su pokorni

Zapovest o podvrgavanju Isusovom krštenju nije bila data samo prvoj generaciji vernika. Poslušaj Petra u njegovoj velikoj besedi na dan Pedesetnice (Dela 2:38,39): „Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova; i primićete dar Svetoga Duha. Jer obećanje je za vas i za djecu vašu i za sve daljne koje će dozvati Gospod Bog naš“. Čitaoče, izraz, „sve daljne“ uključuje tebe i mene, zar ne?

Neki smatraju krštenje Svetim Duhom samo privilegijom. Ali moram ti reći, prijatelju moj, da podvrgavanje Isusovom krštenju jeste zapovest Božija. I budući da je to Njegova zapovest, moramo biti pokorni. Čitamo u Delima 5:32, „I mi smo njegovi svjedoci ovih riječi, a isto tako i Duh Sveti kojega Bog dade onima koji se njemu pokoravaju.“ Sada, čitaoče, zar ne vidiš da ako još uvek nisi primio Svetog Duha, da je to zato što nisi bio pokoran? A ako nisi bio pokoran, onda si bio nepokoran, zar ne? Nepokornost, kao što studenti Biblije znaju, je „jednaka grehu veštičarstva“. Takav greh, prijatelju moj, donosi osudu srcu; a osuda će uništiti svakog vernika ukoliko se ne pokaje i otarasi toga.

Krštenje Svetim Duhom jeste glavno svedočanstvo Isusovo, koje dokazuje da on zaista jeste Mesija Izrailjev, saglasno Jovanovom svedočenju; a mi verujemo onome što je Jovan rekao. Drugim rečima, da Isus nije podario krštenje Svetim Duhom, Jovanovo svedočenje o njemu palo bi u vodu, budući da je on jasno objavio da će Hristos podariti krštenje Duhom. Dakle, ko god da obezbeđuje krštenje Svetim Duhom jeste Hristos, Spasitelj sveta.  Ta osoba jeste Isus.

Ako je ranim učenicima bio potreban ovaj dar sile, koliko je više današnjim učenicima? Ako je Marija, majka našeg Gospoda, imala potrebu za ovim dragocenim darom Božijim, šta je onda sa tobom i sa mnom, moj čitaoče? Obrazovanje nam ne može doneti ovaj dar, makar bili elokventni i dobro upućeni u Pismo. Apolos je dovoljni dokaz toga. Niti su novac, niti položaj korisni u njegovom zadobijanju. Isus, sam, daruje ovaj blagoslov. I on ga daruje svima onima koji „se pokaju i veruju u jevanđelje“. Sveti Duh jeste nevidljivo blago mira i radosti. I zahvaljujemo Bogu da, kao što Pavle reče, „ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da preizobilje sile bude od Boga, a ne od nas.“

 

  Izvor: GoingToJesus.com

 

 


[1] Autor vrlo dobro govori o neophodnosti krštenja Duhom, zbog čega i objavljujemo ovaj tekst, međutim ovde smo dužni da ispravimo njegovo minimiziranje značaja krštenja vodom. Jovanovo krštenje vodom nije bilo znak krštenja Duhom, već znak pokajanja. Ono bi moglo da se poistoveti sa suzama iskrenog pokajanja, kojim čovek spoznaje, priznaje i odbacuje svoj greh kroz veru u Isusa Hrista. To je samo preduslov krštenja vodom i Duhom u ime Isusa Hrista. Sjedinjenje sa Hristom se događa kroz tri neophodna koraka: 1. pokajanje, 2. krštenje vodom i 3. krštenje Duhom. Jovanovo krštenje jeste prvi korak, posle koga treba neophodno da uslede i druga dva. Zato, Jovanovo krštenje vodom nije moglo da zameni Isusovo krštenje vodom nego su svi oni koji su kršteni Jovanovim vodenim krštenjem morali da prime i vodeno krštenje u ime Isusa Hrista. Jer Jovanovo krštenje jeste u stvari samo 1. neophodni korak - pokajanje. Zato je apostol Pavle Efešane, iako su već imali Jovanovo vodeno krštenje, ponovo krstio vodom u ime Isusa Hrista (Dela 19) – nap.prir.

 

 

 

Kontakt: mail[et]putgospodnji.com