Put Gospodnji

Morate se ponovo[1] roditi

Džordž C. Klark, Sr i Džon Dejvid Klark, Sr.

„Ne čudi se što ti rekoh, ’Morate se ponovo roditi’.“  Jovan 3:7

„Morate se ponovo roditi.“ Poslušajte ove reči našeg Gospoda Isusa. „Morate se ponovo roditi.“  Kažite ih grešnim ljudima dok se bore u svojim okovima i pokušavaju da se uzdignu do boljih stvari. Objavite ovu poruku onima koji se ponose svojim dostignućima i koji se uzdaju u svoju sopstvenu snagu. „Morate se ponovo roditi!“

Nikodim, jedan od starešina Izrailjevih, bio je veoma zbunjen rečima našeg Gospoda. Kada je Isus postavio pred njega neophodnost ponovnog rođenja, Nikodim je upitao, „Kako to može biti?“  To je pitanje koje su mnogi postavili, međutim postoji tajna u vezi sa Novim Rođenjem u koju ograničeni umovi ne mogu prodreti. Postoje neke stvari koje ljudi zadobijaju samo kroz poslušnost vere.

Isus je potvrdio tajnovitost Novog Rođenja kada ga je opisao Nikodimu: „Vetar duva gdje hoće, i zvuk njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je i sa svakim koji je rođen od Duha.“ (Jn. 3:8)

„Zvuk vetra“  jeste glas Duha. Kada je Isus rekao da „zvuk vetra“ prati svako novo rođenje, on je pokušavao da objasni duhovnu istinu čoveku telesnog uma. Podsećajući Nikodima da vetar proizvodi zvukove, Isus mu je govorio da je „svako ko je rođen od Duha“ pokrenut od Boga (Duha) da govori jezicima kada se to dogodi.

Kada su učenici bili ponovo rođeni?

Nijednog trenutka tokom Isusovog zemaljskog služenja učenici nisu doživeli takvo iskustvo kakvo je Isus opisao Nikodimu. Kada su ga doživeli? Drži Isusove reči, „vetar duva gde hoće,“  na umu dok čitaš iz Dela 2:2-4: „I ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vjetra, i napuni sav dom gdje oni sjeđahu; i pokazaše im se razdijeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih. I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju.“  Ovaj blagoslov, koji su učenici primili u jutro Pedesetnice, odgovara opisu Novog Rođenja koje je Isus dao Nikodimu. Da, učenici su bili ponovo rođeni u Delima, glava 2.

Svedočanstvo Duha

U ovom zavetu, mi živimo Rečju Božijom, ne rečju čovečijom. Čovekov sopstveni „zvuk“, njegovo sopostveno ispovedanje vere, nema nikakve težine na nebu. Samo svedočanstvo Duha jeste uvek istinito. Apostol Jovan je napisao, „Duh je onaj koji svedoči jer Duh jeste istina“  (1Jn. 5:6b). Pavle je tu istinu izrazio sledećim rečima: „Sam Duh našem duhu svedoči, da smo deca Božija“ (Rim. 8:16). Zapazite da oba apostola naglašavaju neophodnost svedočanstva Duha (govorenje jezicima). To je Božiji osobeni način objavljivanja da neko jeste Njegovo dete. To je glas „Onoga koji govori sa neba“; glas koji ne smemo odbaciti (Jevr. 12:25). To je zvuk večno-pokretnog vetra Božijeg.

Nijedan čovek ne poznaje srce drugoga; svedočanstvo Božijeg Duha, koji govori kroz nekoga, jeste jedino verodostojno svedočanstvo obraćenja. Kada su prvi Neznabošci bili ponovo rođeni, Petar je to ovako opisao svojim drugovima apostolima: „Bog, koji poznaje srca, posvedoči im, davši im Svetog Duha, kao i nama“ (Dela 15:7-8). I koje svedočanstvo je Bog dao tako da su Petar i njegovi drugovi znali da su ti Neznabošci bili ponovo rođeni? Rečeno nam je, „Čuli su ih kako govore jezicima i veličaju Boga“ (Dela 10:46).

Govorenje jezicima kada neko prima Duha omogućava neverujućima da znaju ko ga je primio. Zato što mnogi ljudi tvrde da su od Boga, oni koji traže Boga mogu biti zbunjeni; zato „jezici jesu znak,“ Pavle je potvrdio, „onima koji ne veruju“ (1Kor. 14:22). U tome se otkriva ljubav Božija! On je dao znak onima izvan Njegovog carstva koji hoće da Ga nađu![2]

Na Poslednjoj večeri, Isus je opisao duhovno stanje onih koji su ga sledili ali koji još uvek nisu primili Duha: „Žena kad rađa trpi muku, jer dođe čas njezin; a kada rodi dijete, više se ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovjek na svijet. I vi, dakle, imate sada žalost; ali ću vas opet vidjeti, i radovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće uzeti od vas.“ (Jn. 16:21-22). Upoređujući duhovno stanje svojih učenika sa ženom u porođajnim bolovima, Isus im je govorio da je čas njihovog duhovnog rođenja blizu. Učenici su bili začeti Rečju Božijom koju je Isus posejao u njihova srca, i sada su se približavali času svog duhovnog porođaja. Više nisu bili od sveta (Jn. 17:14); ali u isto vreme, nisu bili ni „u Hristu“ (Jn. 17:21).  Bili su „čisti“ po Zakonu (Jn. 15:3), ali još uvek nisu bili osvećeni (Jn. 17:17, 19). Bez obzira na to koliko je njihov život postao bolji sledeći Isusa, njihov najveći preobražaj, Novo rođenje, je tek trebalo da usledi.

Začeće nije rođenje

Priroda nas sama uči da se nijedno rođenje ne može dogoditi a da prethodno nije posejano seme. To je istina bilo da je reč o prirodnom ili duhovnom. Nigde nema rođenja bez sejanja semena. Duhovno, „seme je Reč Božija“ (Lk. 8:11), i prvo se mora primiti ovo Seme da bi proces novog rođenja započeo. Priroda nas isto tako uči da relativno malo posejanih semena u stvari proizvede život, i da još manje sazri i donese plod. Prema Isusu, samo je mali deo semena carstva Božijeg, posejanih u ljudska srca, zaista iznikao, ili proizveo pravednost u životu. Ponekad, rekao je, kada neko čuje Reč (Seme), „zli odnosi ono što je posejano u njegovo srce“ (Mt. 13:19). Reč Božija je bila posejana u srca mnogo hiljada tokom Isusovog zemaljskog služenja, međutim samo je oko sto dvadeset sledbenika istrajalo u njegovoj Reči i bilo ponovo rođeno na prvo izlivanje Duha u dan Pedesetnice.

Primanje Semena nije Novo rođenje. Primanje Reči Božije i spoznaja greha nije isto što i biti ponovo rođen. Odvraćanje od zla, ma koliko bilo dobro, nije Novo rođenje. Pokajanje ne spira grehe; gresi su oprani samo onda kada nas Duh krštava u telo Hristovo (1Kor. 12:13; Dela 22:16).

Samarjani su rado primili Reč Božiju koju je Filip propovedao (Dela 8:5-8); ipak, spiranje njihovih grehova izvršeno je tek kasnije, nakon što je vest o Filipovom propovedanju dosegla Jerusalim: „A kad čuše apostoli u Jerusalimu da je Samarija primila riječ Božiju, poslaše im Petra i Jovana. Ovi sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetoga; (Jer još ni na jednoga od njih ne bješe sišao /.../) Tada polagahu ruke na njih, i oni primahu Duha Svetoga“ (Dela 8:14-17). Kao što samarjansko iskustvo pokazuje, spoznati greh i odvratiti se od njega jeste samo prvi korak prema Novom rođenju. Mora se primiti krštenje Duhom, i kada se primi, Bog će dati znak!

Mnogi ne istraju u Reči nakon što je bila posejana u njihova srca. Usled toga, oni nikad ne prime krštenje Svetog Duha; nikada se ponovo ne rode. Takvi ljudi moraju biti upozoreni da nepotpuno predavanje nije ništa bolje od nikakvog. Bez obzira na nečiju reputaciju, bez Svetog Duha niko nema udela u Božijem carstvu. Pavle je rekao, „Ako neko nema Duha Hristovog, on nije njegov“ (Rim. 8:9).

Bog daje Svog Duha samo onima koji Mu se pokoravaju (Dela 5:32); prema tome, naš prioritet mora biti slušanje Božije reči i ispunjavanje, ne samo da bi primili krštenje Hristovo, nego i da bi zadobili obećano spasenje na kraju puta. „Neka te niko ne vara ni na koji način“, prijatelju moj; niko neće biti spašen bez primanja Duha i zatim pokoravanja njemu (1Pet. 3:21; Mk. 16:16; Rim. 8:14).

Ko se pokajao?

Kada istinski gladna duša čuje Reč Božiju, čudesne promene počinju da se događaju, promene izrađene ljubavlju i silom Božijom. Kada neko počinje da oseća život Duha, njegova pojava i ponašanje se menja. I ako nastavi u Reči, ne dozvoljavajući zlome da ukrade Seme iz njegovog srca, dan će sigurno doći kada će ga Gospod krstiti Svetim Duhom. Izaći će iz stomaka da bi bio ubrojan među svece! Isus nas je ohrabrio da ne sumnjamo u to kada je rekao, „Svako ko je gladan i žedan pravde nasitiće se“ (Mt. 5:6). Jedini način da znamo da se neko pokajao je ako prima krštenje Svetog Duha od Isusa.

Isus je rekao, „Ako  se ne pokajete, svi ćete tako izginuti“ (Lk.13:3). Niko ko veruje u istinsko jevanđelje ne poriče to. Svako ko odbija da se pokaje će sigurno izginuti. S druge strane, „Petar im reče, ’Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova; i primićete dar Svetoga Duha“  (Dela 2:38). Niko ko veruje u istinsko jevanđelje ne poriče ni to. Svako ko se istinski kaje prima Duha. Uprkos ovim dvema neosporivim istinama, mnogi tvrde da su se pokajali, a, ipak, nisu primili krštenje Duha. Kako to može biti? Ako se neko može pokajati, a ipak ne primiti Duha (suprotno Reči datoj kroz Petra), onda neko može da odbije da se pokaje, i da bude spašen na kraju (suprotno Reči datoj kroz Isusa). Ako sigurno stoji Božija Reč u Luki 13:3 upućena svima koji se ne pokaju, onda sigurno stoji i Božija Reč u Delima 2:38 upućena svima koji se pokaju. Svako ko se pokaje će primiti Duha; to je Božije obećanje. Svako ko se ne pokaje neće primiti Duha i poginuće. To je jednostavna istina, prijatelju moj; a istina je predodređena da nadvlada sva ljudska učenja.

 

  Izvor: GoingToJesus.com

 


[1] ponovo ili odozgo - nap.prir.

[2] Smatramo da iako je ovo tumačenje (da su jezici znak za neverujuće) u saglasnosti sa slovom Pisma (1Kor. 14:22), da nije u saglasnosti sa duhom Pisma. Odnosno, da u 1Kor. 14:22 stoji namerno ili nenamerno umetnuta greška prevodioca ili prepisivača iz prošlosti kroz čiji rad je izvornik došao do našeg vremena. Ako se pažljivo čita dalje vidi se da je u stvari dar proroštva znak za neverujuće a ne znak jezika, jer se kaže „ako se, dakle, skupi sva Crkva na jedno mjesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili nevjerujući, neće li reći da ludujete? A ako svi prorokuju, i uđe kakav nevjerući ili neupućeni, biva pokaran od sviju i suđen od sviju,  i tako tajne srca njegova bivaju otkrivene; i tada će pasti ničice i pokloniće se Bogu, objavljujući da je zaista Bog sa vama.“ Koji je dar Duha uticao da se neverujući obrati, a koji ga je odvratio tj. sablaznio? Jasno je, iz gore navedenog teksta, da je proroštvo bilo znak koji je uticao na njegovo obraćenje u veru, a da su jezici bili znak koji su uticali na njegovo odvraćanje od vere. Zato, jezici jesu znak za verujuće a ne za neverujuće. Apostol Petar u kući Kornilijevoj nije bio neverujući nego verujući i progovaranje jezicima Kornilija i njegovih ukućana, u trenutku primanja Duha Svetog, bio je znak za njega da su Kornilije i njegova porodica primili Duha Svetoga. Dakle, progovaranje jezicima jeste znak verujućima kojim sam Duh Sveti svedoči da je neko primio krštenje Duhom Svetim. To je znak samom verujućem koji prima Duha i okolnim verujućima koji su svedoci (ukoliko su prisutni). - nap.prir.

 

 

Kontakt: mail[et]putgospodnji.com